Има нешто поетско у јесени. Стварно. Неко у јесени види неминовност умирања, труљења, пролазности... Ја не. Мени је јесен супер. Хард-кор. Прво – природа у зениту. И то не мислим у оном клиначком фазону „воће, поврће, жетва“... Говором о природном „марди гра“. Такво психоделично и халуциногено шаренило природе само јесен може да створи.
Full on, као последња карневалска журка пред почетак вишенедељног поста. Као масан и калоричан оброк пред почетак дијете. А поврх свега, потпуно лудо и непредвидиво, као када те друштво одвуче на журку за коју ниси ни знао да постоји, нити имаш идеју каква је журка у питању.
Али природа је шмекер, није позер. Док ми вадимо своју зимску одећу, трудећи се да угрејемо сопствене буље, природа се понаша као пијани Рус који се скида у гаће и скаче у залеђено језеро. Дрвеће с гађењем одбацује фенсерско лишће и спартански се супротставља мразевима и снегу.
И те гломазне леденице, и те гомиле снега које савијају гране током зиме... Све ће то да прође. Снегови и силни сметови ће се отопити, а дрво ће још увек бити ту. Поносно. Искусније за још једну битку. Још једно тиховање. Још један аскетски пост. Са дубоким и праведним коренима који му дају за право толики понос.
Није јесен тужна, никако. Знате када у серијалу филмова о Рокију наиђе онај део када се Роки припрема за фајт? Оно, вежбање, врећа, трчање? То је јесен. Get your war on. Зимо, спремни смо за тебе. Удри из све снаге. Видећемо коме ће на крају свирати Бил Конти.
Нема коментара:
Постави коментар