Само на кратко – да се запљунем. Пошто је идеја овог псеудо-блога да напишем понеки текстић сваки дан, нереално је очекивати да ми сваки дан буде испуњен бајним и сјајним дешавањима. Мис'им, имам лудачку машту, браћа Андерсен би се покрила ушима да могу да ме чују, али чему то?
Живим у Србији, имам 27 година. Радим. Мизерно зарађујем. Мој живот је добрим делом сведен на до бесмисла разводњен стих „Кућа – пос'о, пос'о – кућа“. Ерго, испод мог нивоа је да смарам неким „Секс енд д сити“ причама. Какав црни „сити“... Кад боље размислим, ни о овом првом нема бог-зна-шта да се прича. Спопала ме нека „ејс“ фаза.
Елем... 'ајд реда ради... Данас сам напушила колегу-пушача који је почео да кења о угрожености његових људских права. Мо'ш мислити. Рекла сам му, парафразирам, „добро, бре, педеру, а шта је са мојим људским правом на чист ваздух и здрава плућа?“ Ућутао је. Нормално. Позната сам по томе што умем да вербално поклопим човека. Само када 'оћу.
И још једна ствар коју приметих код себе, а није ми право због тога. Приметила сам да, за разлику од уобичајеног, свакодневног говора, у писаној комуникацији у виду и-мејл комуникеа са пријатељима све више оклевам да употребим реч „педер“ у контексту у коме смо ту реч користили све до пре пар година/месеци.
Одједном су сви постали „политички коректни“. Мадафакин' чистунци. Сви који ме знају, знају и мој став према тој популацији. Једноставно, не тиче ме се шта су и ко су. И чврсто истрајавам у уверењу да особа која своју каријеру прави од сексуалне оријентације није ништа друго него патетични хобит. Брате, сестро, живи и пусти друге да живе. Енде.
Време за чај. 'Ај здраво.
Нема коментара:
Постави коментар