Моје најраније асоцијације за биоскоп су биле некако сморне. Обично су биле везане за „радне суботе“, када би нас учитељи / наставници терали да суботње јутро уместо у креветима проводимо у биоскопским салама, где би гледали неки „битан“ филм.
Мој први биоскопски филм је био баш такав. „Сунцокрети“. Смор. Тешки смор. Нико не воли да гледа филмове о пензосима. Зато имам аверзију и према „Танго Аргентино“. Зајеби. Ако морам да зависим од клинаца када оматорим, онда боље да сама себи пресудим.
Елем... локални биоскоп је био типичан биоскоп из унутрашњости. Оно, сваки домаћи филм је ту, фура по десет дана, као и неки већи светски хит. Све остало – како ти се заломи. Какав ФЕСТ, каква Синеманиа... а камоли какве пројекције старих, не-америчких или арт филмова. О ауторским циклусима смо могли само да сањамо.
Срећом, прогрес је ишао на руку ликовима попут мене, интернет је учинио да све оно за чим мој интелект жуди буде свега неколико кликова од мог хард-диска. И некако се истопила та потреба да се иде у биоскоп. У међувремену, биоскоп је модернизован, сада су ту две мање дворане, фин тоалет, кокице на 2 метра од сале... Али опет...
Не волим га. Не волим га из више разлога. Пре свега – комфор који биоскоп не може да ти пружи. При томе не мислим на онај тривијалан комфор, типа: гледа ми се филм лежећи, или – 'оћу да радим педикир истовремено (мада ни те ствари нису занемарљиве), већ на комфор да не морам махнито да излећем из сале када ми зазвони мобилни телефон јер очекујем хитан позив. Или да морам да стиснем бешику до краја филма, јер не иде да изалзим из сале у WC и после смарам људе са питањем: „Шта сам пропустила?“
Једноставно, фали тај комфор који може да обезбеди само кућни биоскоп, што буквално, што у пренесеном значењу. Без примитиваца који испуштају гасове свуда око тебе, без ликова који куцкају смс поруке или чаврљају док траје филм, без деце које шутирају твоје седиште...
Да се разумемо, постоје и филмови које треба видети на великом платну. То се обично каже за мултимилионске блокбастере, препуне фенси специјалних ефеката... Неко ми рече недавно, „гре'ота је гледати Аватар на рачунарском ектрану“. Нисам желела да се упуштам у дискусију, па сам рекла само: „Не пада ми на памет да губим сате свог живота гледајући Аватар“.
Иако је то истина, суштина је у следећем: филмове гледам не због визуелног доживљаја, већ због интелектуалног изазова. Због приче, због заплета, због питања која се јављају након гледања. Наравно да је визуелни аспект веома битан, на крају крајева, највећи проценат свих надражаја које процесира наш нервни систем су управо визуелни надражаји. Али оно што би, барем по мом личном мишљењу требало да чини ту „визуелну“ основу филма нису ефекти, текстуре – већ начин на који ти визуелни стимуланси утичу на нас. Начин на који перципирамо облике, кретње и симболе, што је опет, сасвим индивидуална ствар. Зато је филм уметност – не зато што је филм сам по себи занимљив и што прича причу, већ зато што изазива реакцију и емоцију код гледаоца.
Видите како лако скренем са сопствене теме? :) Шта сам оно хтела рећи... Ах, да. Дакле – живели кућни биоскопи, живели торенти и фајл-шеринг сервиси, живели аплоудери. ;)
Нема коментара:
Постави коментар